Kada kažem Kipar, pivo je sigurno jedna od poslednjih stvari koja vam pada na pamet. Voleo bih da ovde mogu da prospem neki antički mit o tome kako se Afrodita po ceo dan kupala u sladovini i strugala pete hmeljom da bi bila lepa, ali uzalud…
Međutim, ni tu, sasvim duboko u geostrateškom pojasu „Mythosa“ pravi pivosofi ne posustaju i ne prave trule kompromise. Pre odlaska na put nisam imao posebna očekivanja, ali sam temeljno uradio domaći. Ako ništa drugo, dve nedelje bez kvalitetnog piva mi pre deluju kao brutalna kazna nego zasluženi godišnji odmor.
Oskudne informacije koje sam pronašao na netu nisu previše obećavale. Multinacionalke, sa svojim paletama zloglasnih brlja, su podelile i ovo malo mediteransko tržište. Iako dugogodišnje prisustvo Britanaca na Kipru nagoveštava kakvu-takvu pivsku tradiciju ili senzibilitet, klima, voda i lajfstajl čine svoje.
Nego, da pređemo na stvar…
Sveprisutni lokalni brend je KEO. Ova fabrika alkoholnih pića iz Limasola je u većinskom vlasništvu Kiparske pravoslavne crkve i pravi je rudnik bizarnih anegdota. KEO je „tečnost“ čiji su glavni kvaliteti to što je, kako kaže reklama, kuvana „s ponosom“ i flaširana u staklenoj ambalaži od 0.7l. U većini lokalnih taverni, kafića, pabova će vam biti poslužena zaleđena flaša ovog pravoslavnog lagera sa dozom mešanih grickalica.
Može vrlo lako da se desi da vas znojava butilka sa žutom etiketom namami i povuče na +45C (čuveni “Mythos sindrom”), ali nema baš nikakvog osnova da očekujete bilo šta više od oštrog, pregaziranog osećaja u grlu, i mehurića koji vam se tokom kupanja, čvarenja na plaži ili razgovora sa ukućanima vraćaju na nos…
Glavni KEO-v rival je Leon iz portfolija kompanije Carlsberg, koja se na kiparskoj sceni pojavila još 1960tih. OVO sam probao samo jednom, žrtvujući se za potrebe bloga i zbog činjenice da na predrkanoj plaži Golden Bay***** resorta nisu nudili ništa drugo. U nekoj brošuri sam pročitao besramni PR tekst o nemačkom ječmu, četiri vrste hmelja, naglašenoj aromi bla bla buć… Možda su mi sunce, vetar i morska so otupeli receptore za ukus, ali najiskrenije, ništa od toga nisam osetio. Poslužiše mi više izhlapeli Nik nego mehurasti Lav, kome će se nesumnjivo obradovati mnogi, bezbrižni ruski i azerbejdžanski turista…
U Lidlu sam pokupio nekoliko korektnih nemačkih pilsner-konzervi (e.g. Paderborner) da premostim. Na vrhu pivskih beleški koje sam poneo iz Beograda su bila dva lokalna zanatska proizvođača i nekoliko ugostitelja koji, ako je verovati Tripadvisoru, na karti pića drže nešto što podseća na craft.
Već prvog dana boravka na Kipru sam se dao u aktivnu potragu za zanatlijom br.1 – Aphrodite’s Rock Brew (ARB). Centrala u Pafosu nam je bila predaleko, ali ljudi imaju punktove za dostavu po celom ostrvu i zaista besprekornu službu za „odnos sa klijentima“. Na mailove odgovaraju odmah i nije čudo što sam svega tri poruke i nekoliko tvitova kasnije u baru Barcode u Larnaki već degustirao svoj prvi ARB delikates.
Prvo pivo (iz standardne ponude 7 stilova) koje sam probao je Rock Special Pilsner. Nema laži – nema prevare, u pitanju je vrhunski bavarski recept. Mekan ulaz, gaziranost koja se jedva oseti, plus puna usta slada i hleb/pecivo kao aftertaste.
Nasmejani gazda Ken je potom iz dubina svog frižidera izvukao Oktoberfest Special iz oktobra 2014. Naravno da sam ga probao. U pitanju je bakarni lager rađen po uzoru na nemačke klasike, ali sa dominantnom aromom domaćeg kiparskog meda. Komfornih 5/5, iako se sigurno neće dopasti svakome.
Najviše pažnje mi je privukao Yorkshire Rose (English Best Bitter) jer sa svojih 3.8% najviše odgovara tropskim vremenskim uslovima. Ni ovde nema puno zanatskog fantaziranja i da sam „stvar“ probao na slepo rekao bih – „pravo englesko pivo“. U ustima dominira Fuggle. Doneo sam flašu sa sobom u Beograd da zalijem neku šniclu ili mesinu.
Apsolutni favorit iz ASB kujne je West Coast IPA India Pale Ale. Ovde se već može govoriti o ofanzivi hmeljnih aroma i pivu koje je po svim parametrima jedinstveno na Afroditinom kamenu. Ne znam gde nabavljaju sirovine, ali svaka im čast!
Ako u pivsko razgledanje Kipra krenete od ARB možete samo da se razočarate. Uprkos pokušajima da ispratim instrukcije sa sajta „prve kiparske mikropivare“ (Prime Microbrewery) u nekoliko navedenih restorana sam naišao samo na unezverene poglede osoblja i flaše bogougodnog KEO-a. Pokušaji da se uspostavi kontakt preko Tvitera takođe su prošli bez uspeha.
Zato sam ovaj beer diary priveo kraju na promenadi u Larnaki (Avenija Pinikudes) gde se između KFC-ja i neke turističke-zamke nalazi restoran ‘The Brewery’. Odlična lokacija i jedinstven koncept privlače popriličan broj gostiju. Ovo navodim kao malo upozorenje i preporuku da Pivaru izbegavate ukoliko ste u žurbi. Enterijer podseća na klasične kontinentalne brew-pabove, izbor hrane je solidan, ali je pivo, za lokalne prilike, besmisleno skupo (€5+ za 0.33l). Ukoliko želite da probate svih 8 specijaliteta kuće opredelite se za mini doze ili posetite obližnji bankomat. Od svega degustiranog, utisak iznad proseka ostavili su Brown Ale i dupli Stout.
Na svu sreću, Ken, Barcode i Yorkshire Rose su odmah iza ugla…
To bi bilo to što se mene, piva i Kipra tiče. Molim vas intervenišite ukoliko sam nešto propustio, prevideo ili zaboravio da napišem…
@DusanMih
Jul 2015.
Pivosofija 